Akreditacijski standardi za osiguranje kvaliteta u zdravstvenim ustanovama

0
67

Mr Jovan Šofranac

 

Raznim studijama je procjenjivan uticaj programa akreditacije na zdravstvene organizacije. Glavne mjere ishoda bile su aktivnosti bezbjednosti pacijenata, aktivnosti upravljanja kvalitetom, aktivnosti planiranja — politike i strategije, uključivanje pacijenata, uključivanje profesionalaca u programe kvaliteta, praćenje ciljeva bezbjednosti pacijenata, organizacioni uticaj i finansijski uticaji. Studije su identifikovale 13 organizacionih uticaja akreditacije. Postojali su dokazi o značajnoj i umjerenoj korelaciji između statusa akreditacije i aktivnosti bezbjednosti pacijenata, aktivnosti upravljanja kvalitetom, aktivnosti planiranja — politika i strategija i uključenosti stručnjaka u programe kvaliteta. Korelacija između statusa akreditacije i uključenosti pacijenata bila je značajna, ali slaba, što sugeriše da ovo pitanje treba tretirati posebnom politikom. Uticaj akreditacije na finansijske rezultate nije potvrđen kao relevantan, međutim potvrđena je potreba za ulaganjem u fazi planiranja. Studije sugerišu na sledeće:uticaj akreditacije se uglavnom odnosi na unutrašnje procese, kulturu, obuku, institucionalni imidž i konkurentsku diferencijaciju. Akreditacija može biti najvažniji pristup za poboljšanje kvaliteta zdravstvenih struktura. U sistemu akreditacije, institucionalni resursi se periodično procjenjuju kako bi se obezbijedio kvalitet usluga.

Potreba za formulisanjem standarda

Potreba za formulisanjem standarda i unapređenjem kvaliteta polazi, uglavnom  od uočenih neusaglašenosti u organizaciji zdravstvene usluge i upravljanja. Te neuaglašenosti mogu biti  identifikovane kroz vrednovanje sadržaja i organizacije pružanja zdravstvene usluge, kao i od potrebe za redefinisanjem odnosa ljekar-pacijent u smislu povećanja interaktivnosti. Proces reforme zdravstva podrazumijeva više međusobno povezanih promjena. Jedno od ključnih područja reformi jeste formulisanje standarda i unapređenjenje kvaliteta usluge  i ukupnog rada u zdravstvenim ustanovama.

Ciljevi formulisanja standarda i unapređivanja kvaliteta procesa u zdravstvenim uslugama prikazani su na Slici 1.

Obezbjeđenje bazičnog nivoa kvaliteta procesa u zdravstvenim ustanovama. Nivo kvaliteta  procesa nije toliko nizak koliko je neujednačen. Ispunjavanjem minimalnih propisanih standarda, zdravstvena usluga  će biti daleko više ujednačenog kvaliteta nego što je to danas. Formulisanje standarda i unapređivanje kvaliteta procesa neće moći nikada u potpunosti da ujednači proces, ali će obezbijediti da on bude uvijek iznad minimalnih propisanih standarda.

Uključivanje u evropske procese reformi. Ukoliko zdravstvena ustanova želi da se uključi u proces reforme, ona mora da ostvari preduslove koji je kvalifikuju za te reforme. Unapređivanje kvaliteta zdravstvene usluge  kroz proces formulisanja standarda i vrednovanja njihove realizacije upravo stvara preduslove za dalje promjene koje treba činiti.

Praćenje i unapređivanje zadovoljstva pacijenata i zaposlenih kvalitetom usluge i upravljanja. Proces pružanja usluge je prvenstveno okrenut pacijentima  i njihovim potrebama. S druge strane, realizacija usluge u velikoj mjeri zavisi od spremnosti i mogućnosti osoblja  da je realizuju. U tom smislu, redovno praćenje zadovoljstva pacijenata  i zaposlenih  kvalitetom  usluge i upravljanja  predstavlja jedan od najvažnijih pokazatelja stepena dostignutog kvaliteta. Prilikom formulisanja standarda posebnu pažnju treba obratiti na aspekte, prikazane na Slici 2.

Realizam – što podrazumijeva da se ciljevi moraju postaviti tako da uvažavaju postojeće stanje u zdravstvenim ustanovama u pogledu kvaliteta usluge i upravljanja, nivo svijesti o značaju unapređenja kvaliteta i raspoložive resurse za sprovođenje ovog cilja.

Praktičnost – standardi  treba da uvaže dosadašnja iskustva, kao i praćenja i unapređivanja kvaliteta koja postoje u drugim zdravstvenim ustanovama.

Fleksibilnost – standardi moraju biti definisani  tako da su  prilagođeni specifičnostima u različitim zdravstvenim ustanovama.

Participativnost – za izvodljivo i postojano uvođenje sistema praćenja i unapređivanja kvaliteta potrebno je da što veći broj zaposlenih stekne svijest o značaju ovog posla i uzme učešće u njegovoj realizaciji. Iz tog razloga je potrebno da svi  budu uključeni još u početnoj fazi, kao i da odmah  krene proces razmjene informacija između tijela koja budu upravljala realizacijom i svih zainteresovanih aktera. Na taj način bi se obezbedilo da model standarda koji bude razvijen bude široko prihvaćen i da bude usklađen sa specifičnim okolnostima zdravstvene  ustanove  i njenim potrebama.

Postupnost –  s obzirom na različita iskustva i dostignuća koja zdravstvene ustanove u Evropi i svijetu imaju na planu formulisanja standarda i unapređivanja kvaliteta, kao i na dostignuto stanje svijesti o značaju ovog procesa, uvođenje formulisanja standarda i unapređivanja kvaliteta u praksi bi trebalo izvesti postupno. Na ovaj način bi se najefikasnije iskoristila postojeća iskustva, otvorio višesmjerni proces komunikacije i omogućilo postepeno širenje svijesti o značaju unapređenja kvaliteta usluge  kao i organizaciona priprema onih zdravstvenih ustanova koji imaju najmanje iskustva u ovom pogledu

Efikasnost Ovaj princip se odnosi na dva aspekta problema. Najprije se misli na efikasnost u realizaciji ciljeva. Glavni cilj mora biti operacionalizovan tako da omogući postepenu i relativno brzu realizaciju manjih ciljeva, što će dovesti do rasta samopouzdanja kod učesnika u procesu praćenja i unapređivanja kvaliteta i širenja informacije o izvodljivosti projekta. Da bi ovaj princip bio realizovan, neophodno je najprije ispuniti drugi vid efikasnosti, a to je efikasnost u upravljanju implementacijom. Ovaj princip podrazumijeva takva organizaciona rešenja i raspolaganje neophodnim resursima koji će omogućiti brzo formulisanje plana implementacije i njegovu nesmetanu realizaciju. Standardi mogu biti minimalni, definišući donji nivo ili osnovu, ili detaljniji i zahtevniji.  Standardi akreditacije se obično smatraju optimalnim i dostižnim i osmišljeni su da podstaknu kontinuirane napore za poboljšanje u okviru akreditovanih organizacija. Standardi za akreditaciju moraju da budu primjereni za određenu zdravstvenu instituciju i definisani u skladu sa eventualnim specifičnostima zdravstevenih usluga koje ona pruža, neophodno je i da se kontinuirano modifikuju i usklađuju sa napretkom u zdravstvu. Prema nivou, standardi se mogu podijeliti na minimalne, optimalne i standarde izvrsnosti. Minimalni standardi moraju biti stoprocentno ispunjeni, budući da sve ono što je ispod dogovorenog minimuma označava neprihvatljivu uslugu ili proizvod. Optimalni standardi, uobičajeni standardi za akreditaciju zdravstvenih ustanova, označavaju najbolji mogući nivo koji se može postići raspoloživim resursima u datim uslovima. Dakle, oni ne predstavljaju teorijski maksimum, već se vodi računa da se ovi standardi mogu ispuniti u većini slučajeva i u jednoj prosječnoj zdravstvenoj ustanovi. Najzad, standardi izvrsnosti označavaju maksimalne zahtjeve i uobičajeno se odnose na centre tercijarne zdravstvene zaštite, posebno  na referentne zdravstvene ustanove. Na osnovu  usklađenih akreditacijskih standarda, svaka zdravstvena ustanova  detaljnije definiše: svoje politike, mjesto i vrijeme pružanja usluga i ko je osposobljen da pruži i primi takvu uslugu; radne procedure i protokole, kojima se usmjeravaju i određuju svakodnevni poslovi (detaljan opis procedure, ko pruža uslugu i kojim klijentima; obrasci i druga prateća dokumentacija). Važno je naglasiti da ni jedan zdravstveni sistem nema monopol nad izvrsnošću i nijedna država ili šema pružaoca usluga ne može tvrditi da je potpuni arbitar kvaliteta. Isto važi i za šeme zdravstvene akreditacije.

Procedure treba da opišu odvijanje aktivnosti koje utiču na kvalitet, sa posebnim osvrtom na odgovornosti i obaveze pri organizovanju, realizaciji i provjeri/verifikaciji tih poslova. Pri tome se svaka aktivnost opisuje do nivoa koji omogućuje odgovarajuću provjeru i kontrolu.

U svim procedurama ide se do približno istog nivoa detaljnosti. Da bi organizacija efikasno funkcionisala mora imati jasne procedure koje pomažu osoblju u radu.

Kada se u procedurama pravilno opiše proces mnogo je lakše naučiti ljude kako da ih koriste i mnogo je lakše korigovati probleme kada se pojave.

Mnogi ljudi misle da su sve procedure po prirodi birokratske. To nije tačno. Takve su samo procedure koje su loše napisane i impliciraju nepotrebnu papirologiju. Znači procedure su napisani iskazi, koji definišu kako se sprovode, kontrolišu i evidentiraju aktivnosti uz jasnu odgovornost za njihovu realizaciju.

Prema vrsti, standardi se dijele na standarde strukture, procesa i ishoda zaštite.

  • standardi strukture definišu potrebne resurse – ljudske, finansijske i fizičke;
  • standardi procesa definišu aktivnosti procesa u zdravstvenoj ustanovi
  •  dok se standardi ishoda odnose na rezultate tih aktivnosti.

Dosadašnja istraživanja pokazuju da više resursa ne osigurava bolje ishode zaštite, ali postoje dokazi da ispunjenost procesnih standarda i kriterijuma vodi ka boljim rezultatima tretmana pacijenta. Mnogi  priručnici  za akreditaciju za pružaoce zdravstvenih usluga akreditovani su od strane ISQua (International Society for Quality in Health Care). ISQua (International Society for Quality in Health Care), je neprofitna, nezavisna organizacija u čijem sastavu je preko 70 zemalja članica. ISQua daje preporuke  zdravstvenim profesionalcima, davaocima usluga, istraživačima, agencijama i korisnicima, kako bi postigli izvrsnost u pružanju zdravstvene zaštite i kako bi  unapređivali kvalitet i sigurnost usluge.

Prema fokusu, standardi se dijele na organizacione i kliničke. Ta podjela je dosta vještačka, budući da ovi skupovi standarda moraju biti usaglašeni da bi bili operativni.

 Principi standardizacije

Principi standardizacije prikazani su na Slici 3.

Dobrovoljnost: Standardi u primjeni i stvaranju su dobrovoljni. Obavezno je ispunjenje određenih zahtjeva. Ti zahtjevi se mogu ispuniti primjenom standarda. To je najčešće najlakši i najbolji način. Medutim, organizacija može primijeniti i neki drugi način u ispunjenju zahtjeva.

Potpuna transparentnost: Otvorenost u pristupu i u stvaranju i primjeni standarda.

Uključenost zainteresovanih strana: uključenost privrede, uprave, sindikata, nauke…

Konsensus: Samo standardi koji su donijeti jednoglasno mogu biti objavljeni. Kad se ne postigne konsenzus, onda se ne izdaju standardi nego tehnička pravila.

Globalni pristup: usaglašenost sa nacionalnim standardima, međunarodnim i evropskim standardima.

Uniformnost i konzistencija u stvaranju i korišćenju. Struktura standarda je jednoobrazna, nema kontradikcije sa drugim standardima.

Relevancija: To znači da se izdaju standardi koji su relevantni društvenom razvoju. Na primjer za jednu turističku zemlju relevantni su standardi iz oblasti turizma.

Prilagođenost standarda stanju razvoja: Najmanje jednom u pet godina standardi se prilagođavaju stanju razvoja.

Prilagođenost ekonomskom rastu. Neke standarde koji proizilaze ili prate aktuelni ili planirani ekonomski rast se donose prioritetno ili se prilagođavaju u kraćim vremenskim periodima (npr. godišnje).

Prilagodenost javnim potrebama. Javne potrebe mogu imati  zahtjeve za prilagođavanje standarda, pri čemu se poštuju navedeni principi.

 

Literatura: 

Šofranac R.,Šofranac M. „Menadžment kvalitetom u medicini“ Pobjeda 2007 god

Šofranac R.,Šofranac M. „Menadžment kvalitetom u domovima zdravlja“ „Pobjeda“Podgorica  2010

Šofranac R., Šofranac M., Savović Z., Standardi „dobre prakse“ za bolnice, Festival kvaliteta 2010, 5. Nacionalna konferencija o kvalitetu života, Kragujevac, 19.-21. maj 2010., ISBN: 978-86-86663-51-1.

Charles D. Shaw  Isuf Kalo” Osnovne informacije za nacionalne politike kvaliteta zdravstvenih sistema”, WHO , 2002: AKAZ, 2003 god

ISQua-«Međunarodni principi za standarde u zdravstvu», drugo izdanje 2005