Vezivanje fiksnih nadogradnji sa implantatima

0
304

Nastavak teksta iz prošlog broja

Piše: dr Miloš Radulović, stomatolog

Fiksiranje nadoknade atečmenom

Ovakav način fiksiranja nadoknada za implántate uglavnom se koristi kod mješovito nošenih nadoknada (mostova, proteza). Kod ovakvih nadoknada dio pritiska se preko implanta prenosi na koštane strukture a dio preko gingive.

Kod ovakvih slučajeva implanti se povezuju suprastukturom u blok. Na metalnoj suprastrukturi se postavljaju djelovi atečmena koji imaju ulogu u retenciji nadogradnje. Najpopularniji oblik atečmena, korišćenog u ove svrhe, jesu prečke. Pored ovog, dosta često se koriste dugmičasti atečmeni. Ova vrsta atečmena omogućava lako održavanje higijene. Njihova loša strana je što se preporučuju da se koriste samo u donjoj vilici, s obzirom na visok stepen neuspjeha ovakvih atečmena u gornjoj vilici.

Fiksiranje nadoknade magnetom

Magneti se danas veoma rijetko koriste za fiksiranje nadoknada za implantate. Razlog leži u njihovoj veličini (glo­mazni su) kao i u činjenici da mogu korodirati u kliničkoj upotrebi. Istraživanja su pokazala da pacijenti češće biraju standardne oblike atečmena (prečke i dugmičasta sidra) u odnosu na magnete.

Ukoliko se pitanje uklanjanja nadoknade ostavi po strani, teško je opravdati upotrebu zavrtanja u svrhu fiksiranja nadoknada, sa izuzetkom slučajeva kod kojih nema dovoljne visine abatmenta. Tada, u uslovima ograničenog međugrebenskog prostora, zavrtnji su efikasniji od cementa. Zbog nedovoljne visine i površine, abatment nema dovoljnu retenciju, tj. koja se dopunjuje upotrebom zavrtnja. Cementirane nadoknade imaju brojne prednosti. Samo izostanak rupa za zavrtnje omogućava dizajn koji povećava fizičku izdržljivost keramičkih nadoknada, što rezultira manjom stopom fraktura. Okluzalna površina lišena ovih rupa može se oblikovati da bude u potpunosti u funkciji prenosa aksijalnih sila. Cementno fiksirane nadoknade omogućavaju lakši pristup bočnim regijama, nižu cijenu izrade, manju složenost izrade i manju količinu vremena da pacijent bude na stolici. Ove nadoknade imaju veći stepen estetike, što je, sa tačke gledišta pacijenta, možda i najvažnija stavka.

Kao najveći nedostaci cementno vezanih nadoknada navode se nemogućnost ili otežana mogućnost skidanja kao i prisus­tvo rezidualnog cementa nakon procesa cementiranja. Kako bi se izbjegli ovi problemi, predlaže se upotreba individualnih abatmenta sa marginama koje ne ulaze previše u sulkus.

Kada se govori o zavrtnjima kao metodi fiksiranja nadoknada, prednosti bi bile u mogućnosti lakog uklanjanja nadoknade. Ovo podrazumijeva laku reparaturu i mogućnost zamjene nadoknade kao i mogućnost direktnog pristupa implantatu. Nepostojanje cementa isključuje mogućnost pojave problema vezanih za suvišni cement. Sa druge strane, nedostaci ovakvog načina iksiranja ogledaju se u tome što je modiikovana okluzalna morfologija i anatomija. U nekim slučajevima, zbog postojanja otvora za zavrtnje, veoma je teško postići prirodnu anatomiju zuba. Zbog male sile zavrtanja (oko 10N za zlatni i 20N za titanijumski zavrtanj) postoji mogućnost odvrtanja zavrtnja, kao i njegovog gubitka. U poređenju sa nadoknadama koje se cementiraju, izrada ovih nadoknada je komplikovanija i zahtijeva veći utrošak energije.

Ostali oblici vezivanja, tj. atečmeni i magneti, uglavnom se koriste kod vezivanja proteza za implantate. Međutim, čak se i pri odlučivanju načina vezivanja ovakvih nadoknada preporučuje cementiranje nadoknade ili upotreba zavrtnja. Upotreba zavrtnja bi, u ovim slučajevima, imala prednost, i to zbog mogućnosti lakog skidanja proteze i njenog čišćenja.