Vezivanje fiksnih nadogradnji sa implantatima

42-fiksnaGlavna uloga stomatološke protetike jeste da omogući nadoknađivanje izgubljenih zuba i zubnih tkiva. Slično ovom, implantatima nošena protetika ima za cilj uspostavljanje funkcije žvakanja i govora, kroz nadoknađivanje izgubljenih zuba i oralnih tkiva. Kao i od bilo kojih drugih protetskih nadoknada, i od ovih se očekuje da ispune sve estetske zahtjeve.

Budući da je neodgovarajuće opterećenje endosealnih implantata protetskim nadoknadama jedan od glavnih razloga neuspjeha cjelokupnog implantološkog postupka, izbor proto­kola opterećenja veoma je važan postupak. Ovo podrazumijeva uključivanje protetskog rada u sastav implantoprotetskog kom­pleksa. Na taj način ovaj kompleks se podvrgava funkcionalnom opterećenju. Upravo je zbog toga način vezivanja implantata i protetskog rada važan u pogledu prenošenja pritiska sa protetskog rada na implantat. Sile nastale žvakanjem, gutanjem i drugim orofacijalnim funkcijama moraju se kontrolisati unutar određenih mehaničkih i fizioloških granica kako bi implantat i koštano-implantni spoj preživio.

Na ugrađenim implantatima moguće je izraditi brojne varijante zubnih nadoknada. Ove nadoknade se mogu vezati za implantatne nosače na sledeće načine:

– Cementiranjem,

– Zavrtnjem,

– Atečmenom i

– Magnetom.

Fiksiranje nadoknade cementiranjem

Cementiranje nadoknada za implantate isključuje prisus­tvo neestetskih otvora za zavrtnje (slika 1). Cementirane nado­knade takođe imaju potencijala za kompenzovanjem manjih dimenzionalnih neslaganja i to prije svega u prostoru namijen­jenom za cement.

Sama mogućnost cementiranja implantom nošenih nadoknada, slična onoj kod konvencionalnih protetskih nado­knada, uveliko olakšava planiranje terapije i nadoknada na implan-tima. Nedostaci ovakvog načina fiksiranja nadoknada ogleda se u potencijalnim problemima sa skidanjem postavljenih nado­knada. Ukoliko dođe do labavljenja abatmenta ili do potrebe za bilo kakvom vrstom popravke same nadoknade, u toku uklanjanja iste može doći do njenog oštećenja. Idealno, vezivni materijal (cement) trebalo bi da bude dovoljno jak, kako bi dobro retinirao nadoknadu, ali i dovoljno slab, kako bi se, po potrebi, nadoknada lako mogla ukloniti.

Širok izbor cemenata sa različitim mehaničkim osobi­nama može se naći na tržištu. Izbor cementa za fiksiranje nado­knada za nosače uglavnom zavisi od navika terapeuta i vrste gradi-vnog materijala. U poslednje vrijeme sve češće se koriste specijalno izrađeni cementi za uslovno trajno cementiranje nadoknada na implantatima. Primjer takvog cementa su cementi bez eugenola. Ovi cementi imaju dobro izbalansirane mehaničke osobine koje omogućavaju zadovoljavajuću retenciju nadoknade, ali i mogu­ćnost njenog uklanjanja kada za to postoji potreba.

U konvencionalnoj protetici, za trajno cementiranje koriste se trajni cementi. Na ovaj način se prevazilazi nedostatak retencione snage preparacije a i postiže se rubno zatvaranje. Popuštanje cementa kod prirodnih zuba može dovesti do decementiranja. Ispiranje cementa, praćeno karijesom, glavni je uzročnik gubitka zuba. Nadoknade cementirane na implantom nošenim abatmentima, takođe su podložne ovim problemima. Međutim, za razliku od prirodnih zuba, metalni abatmenti nisu podložni karijesu, te samim tim nisu podložni ovoj vrsti komp­likacije. Definitivni cementi se ne preporučuju za cementiranje nadoknada za abatmente. Glavni razlog za ovakvu preporuku jeste činjenica da su ovi cementi previše jaki i da ne omogućavaju uklanjanje nadoknade, ukoliko se za to javi potreba.

Fiksiranje nadoknade zavrtnjem

U svrhu fiksiranja nadoknade za abatmente mogu se koristiti i zavrtnji. Zavrtnji, proizvedeni za različite svrhe, imaju i različite mehaničke osobine. Oni se postavljaju na taj način da budu zategnuti od 50% do 75% njihove granice napr­ezanja (engl. yield strenght), čime se postiže najoptimalnija zatezna moć zavrtnja.

zavrtanj u neestetskoj zoni
zavrtanj u neestetskoj zoni

Obrtna sila koja je aplikovana na zavrtanj pretvara se u zateznu silu u samom zavrtnju. Dok je pod pritiskom zavrtanj drži dvije komponente spojenim. Tačke oslonca se stvaraju na ivici, gdje se abatment nastavlja na glavu implantata. U situacijama gdje postoji odlično zaptivanje između glave implan­tata i abatmenta, kontinuitet tačaka oslonca stvara se oko zavrtnja. U ovoj, stabilnoj situaciji, vertikalne okluzalne sile koje se prenose preko nadoknade prenosiće se na tijelo implantata i neće izazivati stres u zavrtnju kao ni njegovo labavljenje. U suprotnom, ukoliko abatment idealno ne naliježe na glavu implanta, može doći do slabljenja zavrtnja.Nadoknade fiksirane zavrtnjem imaju prednost u vidu lakog uklanjanja postavljene nadoknade. Međutim, ovo zahtijeva precizno postavljanje implantata kako bi se omogućio optimalan položaj otvora zavrtnja .

klinički prikaz bočnog zavrtnja
klinički prikaz bočnog zavrtnja

Kako bi se izbjeglo postavljanje otvora zavrtnja u estets­kim zonama, neki sistemi vezivanja uključuju postavljanje zavrtanja sa bočne strane nadoknade (Slika 4). Ovi zavrtnji uspostavljaju vezu između nadoknade i implantata na taj način što stvaraju pritisak koji je uspravan na dužu osu abatmenta. Bočni zavrtnji su postavljeni u neestetskim zonama, i to najčešće sa palatinalne/lingvalne strane. Prednost ove tehnike leži u tome da omogućava relativno lako uklanjanje nadoknada. Ona ne zahti­jeva upotrebu cementa a i isključuje potrebu za postavljanjem otvora za zavrtnje van vidljivih ili funkcionalnih zona. Međutim, ova tehnika ima i nekoliko mana. Ove nadoknade su teže za izradu zbog činjenice da se zavrtnji postavljaju pod uglom od 90° u odnosu na put unošenja nadoknade. Ukoliko bi zavrtanj bio postavljen pod oštrijim ili tupljim uglom, došlo bi do stvaranja neželjenih sila koje bi smanjile retencionu moć samog zavrtnja.

 

Piše: dr Miloš Radulović, stomatolog