Nacionalne institucije uglavnom čine: nacionalni savjet, agencija za akreditaciju i provjeru kvaliteta i resorno ministarstvo. U zakonu o zdravstvu mora se definisati odgovornost pomenutih subjekata. Savjet i Agencija treba da izrade standarde kako bi akreditacija zdravstvenih ustanova bila u skladu sa preporučenim standardima i smjernicama za unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite.
Posebno bih se osvrnuo na Agenciju za kvalitet i akreditaciju. Ona treba da bude subjekt čija se nadležnost na području osiguranja i unapređenja kvaliteta zdravstvene zaštite i akreditacije u zdravstvu utvrđuje Zakonom. Konstituisanjem pomenutih subjekata u sastavu nacionalne institucije, definisanjem njihovih nadležnosti, usvajanjem standarda i uputstava (koje priprema Agencija a usvaja Ministarstvo) stvoren je potreban institucionalni okvir za uspostavljanje kvaliteta u zdravstvu.
Kakva je trenutna situacija kod nas po ovom pitanju?
Već sam rekao nešto o klimi koja vlada ne samo u ovoj oblasti. Dovoljno je reći da smo jedna od rijetkih zemalja koja nema akreditovanu ni jednu ordinaciju, dom zdravlja, a da ne govorimo o bolnicama.
Činjenica da mi usvajamo zakone koji su kompatibilni sa evropskim je dobra, ali njihovo nesprovođenje u praksi loša je pojava. Vjerovatno da nijesmo samo zbog zdravstva dobili uslovni datum pregovora, ali činjenica je da usvojene zakone ne sprovodimo skoro ni u jednoj oblasti, pa ni u zdravstvu, što je konstatovala i Evropska komisija.
Priča se o kvalitetu zdravstvene zaštite, čak se na kraju godine i sprovodi analiza (mjerenje) kvaliteta po zdravstvenim ustanovama, ali da bi nešto kvalitetno mjerili moramo imati etalon, a on u ovom slučaju podrazumijeva implementirane standarde i, saglasno njima, akreditovanu zdravstvenu ustanovu, u konkretnom slučaju bolnicu.
Jednostavno, mora se shvatiti da je ovo proces za koji treba definisati logički redosljed koraka i onda ići korak po korak. Preskakanje bilo kojeg koraka ili faze prouzrokuje disproporciju sa referentnim zahtjevima standarda.
Koji su onda, po Vama, koraci koje je potrebno sprovesti da bi proces akreditacije zdravstvenih ustanova, samim tim i bolnica, bio efikasniji?
Mislim da sam i ranije govorio o tim neophodnim koracima, ali nije suvišno ponoviti.
U ovoj knjizi (kao i u prethodnim) prezentiran je orginalni model za akreditaciju. Veliki broj aktivnosti neophodnih za akreditaciju grupisan je i radi lakše realizacije podijeljen u sljedeće faze:
1. Stvaranje institucionalnog okvira,
2. Priprema za promjene,
3. Proučavanje i usvajanje standarda,
4. Implementacija standarda,
5. Samoocjenjivanje – interna evaluacija,
6. Eksterna evaluacija – akreditacija.
Svaka od ovih faza predstavlja posebne module koji su dekomponovani i detaljnije obrađeni. Takođe, svaka od njih sadrži veliki broj procesa i aktivnosti, od kojih neke mogu da se odvijaju nezavisno, dok se druge kontinuirano nastavljaju i međusobno su zavisne. Mislim da je od svih faza najvažnija prva, jer treba formirati subjekte odgovorne za sprovođenje, definisati njihove nadležnosti, izraditi i usvajiti standarde.
Dodajte komentar